Unatoč lošoj reputaciji koja prati francuzeke kao neugodne i bezobrazne ljude, Ivana i ja smo imale samo jedan takav neugodan susret. Svi ostali s kojima smo/sam komunicirala, u pravilu su bili ili izuzetno ljubazni ili barem dovoljno susretljivi da ti pomognu odgovoriti na pitanje ili poslužiti te…

Mislim da je osnovni razlog bio vrlo jednostavan – ponašale smo se uljudno… Razmislite na trenutak – većina turista u stranoj zemlji u kojoj ne zna jezik jedva pozdravi… ili jer ne znaju na kojem jeziku da pozdrave, ili su u žurbi, ili su zbunjeni, ili su jednostavno nekulturni… u nekim zemljama ljudima to ne bi smetalo… primjerice kad mi na ulici netko uleti i pita za smjer, uopće ne razmišljam da li me propisno pozdravio nego pomognem koliko mogu i jurim dalje… francuzeki međutim jako na to gledaju… dakle, prvo pravilo ponašanja – Bon Jour Madame ili Bon Jour Monsieur (po danu) ili Bon Soir (za večer), pa tek onda krenite s pitanjem, narudžbom isl…

Francuzeki imaju svoje navike kojih se vole držati, a kad im gradom hoda milijun stranaca koji im kvare te navike i rutinu, pa su još i bezobrazni, uopće nije čudno da budu otresiti… Ali kad upoznate njihove navike, mnogo toga shvatite i lakše prihvatite…

Jedna divna navika koja mi je pasala na odmoru, ali bi me doma izludila je običaj da uz doručak/ručak/večeru sjedite satima… Kod nas vam konobar dotrči čim vas vidi, osim ako ima gužvu pa ćete ga malo pričekati… kad dođe odmah vam nosi meni i pita da li želite nešto popiti dok gledate meni. Za par minuta dolazi sa cugom i već pita jeste li odlučili što želite klopati… onda čekate na klopicu, klopica dođe, vi pojedete, on dođe po tanjure, pita jel želite još nešto, a vi gotovo odmah kažete – ništa više, može račun… naravno, ako netko želi duže sjediti uz svoje jelo, nitko vam neće zamjeriti (osim ako nije žiža večeri i desetero ljudi čeka na stol)…

Kod francuzeka ide malo drugačije… prvo će vas posjesti za mini stolić i pričekati da se smjestite… pa će donijeti menu i otići… doći će kroz petnaestak minuta ili na izričit poziv pa preuzeti narudžbu… još 15 minuta će proći prije nego što dobijete to piće… pa još toliko do jela… nakon što pojedete, pričekat će još 15 minuta pa pitati da li može slobodno odnijeti tanjur… za desetak minuta će pitati da li ste sad spremni za desert… nakon toga će vas pustiti da sjedite, pa donijeti divan desert od kojeg će vam sve zazubice zadrhtati… (svakako uvijek ostavite mjesta za desert, oni su najbolji dio francuske kuhinje)… i tako dalje, i tako dalje… ako ga ne požurujete i ne pozivate, komotno računajte da ćete minimalno oko dva sata ručati jedno glavno jelo i jedan desert… i nije stvar u tome da su oni spori ili vas ignoriraju… oni vas jednostavno ne žele požurivati jer je njihov običaj dugo sjediti i uživati u svakom divnom zalogaju… ako ste solo na ručku kao što sam ja par puta bila, knjiga je divan partner na ovakvom ručku, pogotovo kad se radi o knjizi koja vas upoznaje s francuzekima iz “pera” jednog amerikanca koji već više godina živi u Parisu, kuhar je i food bloger – Sweet Life in Paris by David Lebovitz – preporučam od srca…

Kad sam se već toliko raspričala o klopici, danas stavljam fotkice hrane i uličnih restorančića…

I još par korisnih informacija:

- svakako pronađite najbližu pekaru i svako jutro isprobajte po neku slasticu… nigdje drugdje nećete naći takve croissante, pain au chocolate, drops au chocolate i mnoge druge… sline mi cure čim se sjetim

- jeftinije ručkove možete pronaći u obliku tzv. formula koje nudi svaki drugi bistro… za cca 7 EUR-a možete naći sendvič+desert+piće, a za nekih 12-15 EUR-a glavno jelo+desert, ali pripazite jer je tada piće posebno, a košta otprilike 4 EUR-a

- Francuski McDonalds je manje-više isti kao kod nas što se okusa hrane tiče, ali je puno prljaviji i ja sam oba puta imala probavne smetnje pa ipak ne bi preporučila

- za noćni život, kao i za uživanje u razno-raznim restoranima (kubanski, meksički, kineski, japanski…) preporučam kvart Bastille i ulicu Rue de Lappe gdje smo Ivana i ja bile smještene, a koja je bila potpuno pusta po danu i totalno puna po noći (svaki dan sam sa čepićima spavala )

P.S. Slobodno pitajte ak vas kaj zanima, teško mi je sjetiti se svega kaj mi je bilo fascinatno i kaj sam vidjela/naučila…

Posted by Marina Krmpotić
Labels: Paris, putovanja